Југоисточна Азија остаје центар глобалне производње кокоса. У земљама као што су Индонезија, Филипини, Тајланд и Вијетнам, кокос се више не прерађује само за традиционалне производе или локална тржишта. Све више и више фабрика напредује ка индустријској производњи за извоз-оријентисане апликације за храну, пиће и састојке.
Ова промена мења начин на који се планирају постројења за прераду кокоса.
У прошлости су се многи процесори фокусирали на један производ. Фабрика може производити само кокосову воду, или само екстраховати кокосово млеко, или само производити кокосово уље. Данас је тај модел све мање конкурентан. За веће прерађиваче, права прилика лежи у коришћењу исте сировине за производњу вишеструких производа{3}}са додатом вредношћу у оквиру једног интегрисаног објекта.
Модерна фабрика за прераду кокоса више није само екстракција. Ради се о томе како боље искористити цео кокос.
Свежи кокосови ораси се могу прерадити укокосова вода, кокосово млеко, девичанско кокосово уље и ниско{0}}сушени кокос.За велике фабрике, комбиновање ових производа у оквиру једног пројекта може побољшати коришћење сировина, смањити отпад и створити флексибилнији пословни модел.
Ово је посебно важно за процесоре који раде са великим дневним количинама. Једном када фабрика достигне индустријске размере од50.000 до 200.000 кокоса дневно, планирање производње постаје много сложеније. На том нивоу више није питање коју машину купити. Право питање је како изградити комплетан систем који може да ради неометано, одржава стабилан квалитет производа и подржава дугорочну-екпанзију.
Због тога се све више великих прерађивача кокоса креће ка пројектним моделима „кључ у руке“.
У фабрици за прераду кокоса по принципу кључ у руке, различите секције прераде су планиране као један координиран систем. Ово укључује укупан ток процеса, производни капацитет, изглед, комуналне услуге, хигијенске захтеве и будуће проширење производа. Уместо комбиновања неповезаних машина различитих добављача, фабрика је дизајнирана око једног баланса масе и једне производне логике.
За велике пројекте, овај приступ помаже у избегавању многих уобичајених проблема. Некомпатибилни капацитети између секција, нестабилан проток између процеса, поновљене модификације током инсталације и тешко одржавање након покретања су проблеми који се често појављују када се опрема набави засебно. Велики процесори обично желе да избегну овај ризик од почетка.
Ово је један од разлога зашто су интегрисане фабрике за прераду кокоса све чешће широм југоисточне Азије. Како извозни стандарди расту и конкуренција постаје јача, прерађивачи траже решења која нису само технички изводљива, већ и комерцијално одржива.
За инвеститоре и власнике фабрика, модел „кључ у руке“ такође чини планирање пројекта јаснијим. Помаже у повезивању циљева производа са инжењерским одлукама од ране фазе. Ако се очекује да ће фабрика истовремено производити кокосову воду, кокосово млеко, кокосово уље и ниско{2}}сушен кокос са ниским садржајем масти, пројекат се мора планирати са тим циљем од првог дана.
У Схангхаи Цхасе-у, овај тренд јасно видимо у великим пројектима кокоса. Купци се више не питају само о једној машини или једном изолованом процесу. Чешће желе да разговарају о капацитету постројења, комбинацији производа, планирању распореда и како претворити сирови кокос у потпунији портфолио производа.
За прерађиваче кокоса који циљају на индустријску{0}}производњу, размишљање по систему „кључ у руке“ постаје све мање опција, а више практичан захтев.
Ако планирате пројекат прераде кокоса у распону од 50.000 до 200.000 кокоса дневно, вреди проценити пројекат као интегрисану биљку, а не као колекцију одвојених машина.